FERIBOT's blog

Не смемо заборавити оваква зверства... сећате ли се Смолуће 1992 године? Већина се не сећа НА ЖАЛОСТ!!!

Da...

Celu noć su raspravljali,

obijali mišljenja jedni drugima

a onda otišli kućama.

Peške.

Još nenaviknuti na hladnoću,

na jesen i realnost.

Bušnih đonova, hoćeju svet da menjaju,

kamčeći siću za pivo

od umornih, preumornih roditelja.

Cure ne grle,

ljube sebe,

grle sebe,

stežu sebe.

Tu, u praznim sobama sede,

grče se, prevrću...

Hoćeju svet da menjaju!

A nemaju,

nemaju posao,

nemaju novac,

nemaju ni čizme.

Gledam ih,

isti su kao i ja.

Mrzim ih,

previše liče na mene.

Volim ih,

zbog predatorske nemoći.

U žutom džemperu ispratili leto.

Pod žutim tepihom sakrili vaške.

U jesen pričaju crveno.

A crveno ne vole.

Lažu!

Pogrešno hodam, dišem, vidim, spavam i ljubim.

Onda je očito da pogrešno i pesme pišem.

U njih sam uvek stavljao samo kost i bol.

A kost je kost i tu nema priče,

nadahnuća, dugo tražene istine, dana...

Možda se samo neka ona u njima nađe,

nekoliko odvratnih likova iz zamišljene srednje klase

i po koji kilogram svakodnevnih laži i zabluda.

Sve te jadne reči su nastale u neprespavanim noćima,

u sobi prepunoj ljudske bede.

Da blatom premažem kost

i mašnu umesto naslova stavim,

niko ne bi primetio da to nije pesma.

Zbog toga uzimam krpu sa poda

i brišem mastilo sa ruku.

Pokušavam pobeći krivici poezije.

Kost počinjem da premazujem blatom.

Možda mi u zoru neko donese…

Sigurno si ćutao i sedeo u nekom uglu.

Da jesam, vidiš da se sećaš.

Ne, ne sećam se.

Zar tako izgledaju pesnici?

Upita me i poče da se smeje.

Mama, mama, mama...

Zašto si je doveo,

vodi je odmah kući!

Zaurla glas iza stakla

i nesta u dugom belom hodniku,

nečujno jecajući.

Dora idemo na sladoled,

reče joj tata,

pogledom zariven u iscepane cipele.

Sladoled se topio u Dorinim rukama,

mama u bolničkom krevetu,

tata u iscepanim cipelama.

Zar tako izgledaju pesnici?

Ne volim ukus poezije.

Ne volim topljenje.

Zašto si me tražio

i šta te briga ko mi je dao ime,

umrsio i spalio kosu,

obojio dane.

Nisam dar, grešiš!

Dobro, sačekaj me trenutak.

Čekaš nekoga?

Lažeš,

vidi se da čekaš.

Da bole tabani

ali ja…

Poslednji dinar sam dao za tu flašu vina,
lazanje sam dao Žući za večeru
a sebe svećama koje su gorele do jutra.
Ispeglan i namirisan popio sam vino,
sam gužvajući krevet.
Od tada više ne spremam lazanje
ne kupujem vino devojkama,
ne palim mirišljave sveće radi atmosfere
Sada one često
same popiju vino,
večeru bace kroz prozor
i u novoj haljini same gužvaju krevet.
Mrzeći me
kao ja nekad nju.
 

Desnu ruku savi u laktu i stavi pod glavu,

lagano zatvori oči i ćuti.

Neka te gleda Crnjanski sa police,

pikavac iz pepeljare

i pesma iz prve knjige.

Neka te ne gledaju otac i majka,

prijatelji, poznanici i neprijatelji,

dok izgledaš kao jutro bez Sunca.

Sada ćuti kao onaj pas poljomljenog repa

kome si dao zadnji zalogaj sendviča.

Ne galami, taj koji je stiska nije kriv,

ta koju stiska nije ona cura bledog tena

što trči za autobusom u belim patikama.

Ova cura ne sprema krompire na sto načina,

ni doček nove godine na kom će ti plakati na rukama.

Ova cura nema tebe na usnama kada pomene Galjčinskog.

Od one o kojoj si pisao ostala…

Zovu je soba zaboravljenih stvari.

Neko je tamo ostavio minđuše,

neko knjige,

narukvice,

šnalice, nevinost i cipelice.

Po neko pregršt osmeha i poljubaca,

a neko opet suza i udaraca.

Mnogi su tamo svašta ostavljali,

namerno i nenamerno zaboravljali.

Ja sam jednog prohladnog jutra

tamo ostavio mladost, dve starosti,

rukopise, plišane igračke i neodigrane uloge.



U žutoj kući,

u žutoj sobi,

sve stoji osim mojih roditelja

piše u telegramu iz daleka.

A ni ja više ne stojim,

samo ležim i režim na tuđem jeziku

u osmehe plavih, debelih, pegavih plavuša

koje mi donose nove zavoje, posteljinu i lopatu.
 

Ulične svetiljke su se palile

dok smo umivali krmeljive oči.

Iz škole bežali smo zajedno,

ali je zajedno nismo završili.

On je previše režao na knjige,

imao je previše spretne prste,

prekratku kosu i preveliku žeđ.

Rastali smo se kao drugari,

kao pravi drugari,

uz ulične svetiljke koje se gase.

Juče smo se ponovo sreli.

On je bio na prvim stranama

crne hronike,

a ja pri dnu strane o kulturi.

OKTAVIO PAS

ZALJUBLJENI

Leže u travi
mladić i devojka.
narandže jedu, poljupce menjaju,
kako talasi menjaju penu.

Leže na obali
mladić i devojka.
Limune jedu, poljubce menjaju,
kao oblaci menjaju dah.

Leže u zemlji
mladić i devojka.
Ne kažu ništa niti se ljube,
ćutanje menjaju izmđu sebe.

Poznati pisac posle promocije svog najnovijeg bestselera ponosno je potpisivao knjige. Ceo tiraž od 10 000 primeraka je već uveliko bio rasprodat. Na ulazu u gala salu hotela sa pet zvezdica začu se nekakva vika i lomljavina. Svi prisutni su uputili radoznale poglede ka vratima na koja je utrčao iznureni čovek sav u ritama. Svi su bili zgranuti. Za njim utrčaše i ljudi iz obezbeđenja, udariše ga nekoliko puta i uhvatiše za ruke sa namerom da ga izvedu napolje. Stanite! – utom dreknu pisac prilazeći im. O čemu se ovde radi? – upita ljude iz obezbeđenja. Znate gospodine, ovaj klošar…