Desnu ruku savi u laktu i stavi pod glavu,

lagano zatvori oči i ćuti.

Neka te gleda Crnjanski sa police,

pikavac iz pepeljare

i pesma iz prve knjige.

Neka te ne gledaju otac i majka,

prijatelji, poznanici i neprijatelji,

dok izgledaš kao jutro bez Sunca.

Sada ćuti kao onaj pas poljomljenog repa

kome si dao zadnji zalogaj sendviča.

Ne galami, taj koji je stiska nije kriv,

ta koju stiska nije ona cura bledog tena

što trči za autobusom u belim patikama.

Ova cura ne sprema krompire na sto načina,

ni doček nove godine na kom će ti plakati na rukama.

Ova cura nema tebe na usnama kada pomene Galjčinskog.

Od one o kojoj si pisao ostala je samo prašina

i par tvojih pesama.

Zato ćuti i ne piši o onoj koje više nema,

onoj koje možda nikada nije ni bilo

u iznajmljenom stanu,

krevetu punom šarenih prekrivača,

zagrljaju tvojih predugih ruku.

Svi su osim tebe znali da nje nikada nije ni bilo

nigde, osim u tvojim pesmama.

Zato samo ćuti i spavaj,

pa ako se slučajno i probudiš

a ti gledaj da opet zaspiš.

Ni po papiru nemoj više da pričaš

nikada, ni o kome,

i možda,

možda jednoga dana i naučiš čvrsto da spavaš.
 

Severim! 6