FERIBOT's blog

Stojim na Karlovom mostu zagledan u Vltavu,

pokraj prosjaka koji svoja lica kriju u prašini

povijajući posramljeno patrljke od udova,

još isuviše opijen blizinom Poljske.

Nozdrve nikako da zaborave miris Aušvica,

izgled brda od kose, naočara i kofera,

začinjen smehom i parfemom turista.

Taj miris nije izbrisala ni mlada Poljakinja

kojoj sam uzalud objašnjavao da ne plaća svoj deo računa,

da trenutno ne mogu ići dalje od poljupca

i da se verovatno neću nikada vratiti u Krakov.

Kao što se niko neće vratiti na prazne stolice

koje uzalud čekaju na Platz Bohaterow,

kao što će ovaj Zamak uvek nadmeno dremati iznad Praga,

bez mogućnosti da ikada postane jedno

sa praškim prosjacima.

Škripi stari pod poput svežeg sanduka.

Sto je dugačak,na njemu se ručava

kada dođu neki lepi gosti ili slava.

Na njega se stavlja kovčeg sa pokojnikom.

Majka, otac, baba, deda, pradeda...

Svi na njemu viđeni poslednji put.

I ovaj put sveća se pali.

Ne čuje se zveket kašika i tanjira,

znači nije slavlje a ni slava nije.

Ljudi ne donose sveće i cveće,

ne obilaze oko stola i ne krste se,

ni sahrane izgleda da nema.

Po stolu rasute slike

umazane voskom, ćute prestravljeno.

Šta li bi mi sada rekla majka?

Sigurno bi se tiho nasmešila

i pogledala negde na drugu stranu.

U pepeo sve mesimo vatra i ja.

Nema više očiju boje krema,

prstiju šarenih od…

Njemu nisu bili potrebni narkotici da bi stvarao muziku i uzivao u njoj....

PA OVAKO::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::