Zovu je soba zaboravljenih stvari.

Neko je tamo ostavio minđuše,

neko knjige,

narukvice,

šnalice, nevinost i cipelice.

Po neko pregršt osmeha i poljubaca,

a neko opet suza i udaraca.

Mnogi su tamo svašta ostavljali,

namerno i nenamerno zaboravljali.

Ja sam jednog prohladnog jutra

tamo ostavio mladost, dve starosti,

rukopise, plišane igračke i neodigrane uloge.



U žutoj kući,

u žutoj sobi,

sve stoji osim mojih roditelja

piše u telegramu iz daleka.

A ni ja više ne stojim,

samo ležim i režim na tuđem jeziku

u osmehe plavih, debelih, pegavih plavuša

koje mi donose nove zavoje, posteljinu i lopatu.
 

Severim!