wekica's blog
Protiv volje zveri da niknes i rastes,
vreme da prevaris,
i kad trunes da ne potones,
nijednoj zvezdi da ne verujes.
Glasno da ne govoris,
jer je uzalud-razdaljina medju ljudima se povecava,
padanje i povratak do u beskraj zivot su ti,
to da shvatis.
Mojim tragom da ne ides jer ni ja ne znam kuda vodi.
Tobom se kopna i ostrvlja uzdizu,
a ja slusam tvoj glas,
osecam tvoj strah,
i smisljam naricaljku.
Kad naucis jezik zveri odvescu te medju ljude.
Umor, strah i malo nade
meni da ostavis.
Starac je svakog jutra izlazio na reku.Sutnuo bi ponekad neku suvu granu u vodu i nastavljao svoj neumitni hod.
Da li je to trajalo vecnost ili samo neki trenutak? Ko to zna. Sada ne mogu da procenim. Verujem ni drugi. Bili smo otudjeni, stisnuti jedno uz drugo, povuceni znatizeljom, a sami, svako u svom oklopu, svojoj nekoj ljusturi od koze, ali neprobojne. Cekamo. Sta cekamo?Ne znamo.
Ta starica sto lezi na crnom tepihu, pod tamnim okriljem noci, u centru svog grada, citav je jedan zivot. Sama u ovoj prolecnoj noci, da li je sama isla kroz zivot, kojim vodama je plovila, kojim burama prkosila, koji su je prolecni vetrovi oduvali,koje bure sibale? Ko to zna? Niko od nas. Od…
Niko nije primetio da je sunce zaslo.Ni ovaj talas koji se razbija o hrid.A cvece koje je uvelo,jednostavno su bacili u kantu.I leto je proslo.I godina.I pile u lavoru niko ne vidi.Evo i zima prodje.Ode i zadnji autobus.I prva ljubav.I neko obrisa trougao i nacrta krug.
Ne ne jos ne mogu da verujem,ne mogu da saberem lepe utiske momka sa karika.
Znate kako to ide,da bas ovde,odavde je sve pocelo.Da prvim komentarom.Uzvratim naravno,jer nisam baksuz.A onda sledi jedna divna poruka u inboxu.Pa druga,pa treca i tako redom.Naravno dok nisam pristala na vidjanje sa tim deckom,simpaticnim i jako kulturnim.
Prvo razmena brojeva,a onda vidjanje u Nisu.On je iz Beograda,bar tako kaze.Nisam proveravala.A uostalom i nije bitno odakle je,samo da je OK momak.
E sad kako do Nisa?Zamolim tatu i on naravno kad je cera u pitanju,sve.
Sastanak je bio ispred Kalce,proso u najboljem redu,tata otiso da zavrsi njemu neke poslove,a ja…
Ako pokusas
da uguras komad ove zemlje
izmedju dve zagrade
cuces mostove i polomljene kosti
iz zemlje izvlace pretnju mrtvih
novi ljudi.
Pocasna straza
pred tornjem proslosti
jedan kamen-nada stepenik-nade u kolu godine
materija koja ne gori.
Travu kad zapalis-mirise na krv
iz pepela raste jutro
mirno jutro,Srbijo
u tvome kotlu gnev
i suze hrabrih ociju
u kosi-cvece
u srcu radost i vera
ruku za ruku.
U pesmi nezaborav
da zora nadzivi
kisa se postide pred dugom.
I nasa pesma,
srpska,
sagradi kucu mira na vrhu sveta.
Dvadeset dana u Maroku,desilo se.Znala sam da ce se desiti.Cekala sam da se desi i desilo se.Danas vise neznam gde se tacno zbilo,ne znam kako,a ne znam i da li se desilo>Mnogo sam sanjala tih dana,mnogo toga dozivela.
Cujem Bahove orgulje.Sedim i slusam.Primam...Ne reagujem,samo sedim,slusam i primam.Ti trenuci su nezamenljivi.
Tako naglo je usao u prodavnicu cipela,da me je uplasio.Zastao je na vratima i ne saginjuci se,izuo obe cipele i sutnuo ih,jednu levo,drugu desno.Onda je seo i gledao me bez ikakvog izraza na licu.