Tragovi života i sećanja proteklih vremena toliko udaraju u srce da zaplače,i bude nemirno, sa ponosom nose rane prijašnjih zlatnih vremena, a tako polako i tiho nestaju u nekim zamagljenim osećanjima kao koraci u preprekama života.Toliko misli da zamišljamo nešto nemoguće ne ispunjeno kao zagonetke,da spavamo kad se tišina obelodani i svetlost zatamni toliko toga još imamo da prođemo da kažemo a brzo starimo,nestajemo,ne možemo brzo potonuti i ne budemo nečujna bića kad se igramo skrivača vremena,Ostaćemo zarobljeni u nekim našim iščekivanjima dok se lanci lome oko naših vratova naših ubeđenja, ova beskrajna sloboda polako nestaje,da hoda pored nas i hrabi nas u životu.Ova žeđ što na ganja i hrani bude bistra kao um zakaljana prošlošću i neumorno ubada pravi neizlečive rane,rane koje pogađaju ljubav, a osećanja pretvaraju u nemilosrdnog progonitelja i čisti srce od istinske zavade što nam snagu daje istrajnost.
*HI* *THUMBS UP* *YES*
Hvala Aco