li ostatak života provesti sećajući se nekih iskrzalih,pocepanih i požutelih stranica života?Živeti u prošlosti samo od sećanja?Ne!Okrećem se...zaborav?Ima i toga,ne bih nabrajala... tužno detinjstvo gde su vladali tudji ratovi,nemaština i beda koja su nas spustila do samoga dna.Ali zaborav i onako dodje sa godinama ,kad postanem stara možda se neću sećati ni prthodnog dana.Kajanje...tu zastanem malo,ima li nešto zbog čega bih se kajala?Ne znam,ne sećam se.Uvek sam živela za danas!Svesno sam ulazila i prihvaćala sve što mi taj dan donosio,bez obzira šta je bilo!Nikad se ne bih kajala!Onda bi bilo da sam uzalud živela!!!Ostaje mi put koji nema obeležja.Zakoračim i stanem...šta me tu čeka?Nema nazad!Pred očima mi kao slagalica vrte se slike života,koju treba samo složiti da postane cela slika.Onda shvatim ,da bez ljubavi sam samo pola čoveka,gde ima ljubavi tu je i ljubomora,pod ruku idu kajanje i zaborav.Znači krug bez početka i kraja.Gde nekog raniš ili budeš ranjena.Želiš da zaboraviš,ali ne možeš jel su tu sećanja.Sećanaj koja ti život ostavlja ...pomažu ti da stare dane proživiš s osmehom i bez kajanja!!!