A taj osmeh bio je prvo što videh na njoj,
Ni najlepšu haljinu,ni na njoj najfiniji kroj,
Samo osmeh i oči toliko nežne,nebesko plave,
Pomislih da grešim,anđele na Zemlji ne prave..

I poželeh da čujem reč,ne treba ništa više,
Ostavih ruci da sama nešto napiše,
Za sećanje,za uspomene,za ljubav dugu,
Za divne snove,ona je recept kako pobediti tugu.

I pomislih da maštam,jer to biće od drugih bolje je bilo,
Bilo je sigurno da je dama i to ni na jedan način nije krilo,
A ja uvek sa hrabrošću na suprotnoj nekoj stazi,
Gledao sam u nju tada,a nisam video da odlazi..

Sa izgubljenošću svojom,primetih samo da je nema,
Otišla je,ali gde i sa kim,to je bila dilema,
Onako lepa,a odjednom svaki trag joj se izgubio,
U srcu mom još uvek postoji žal što je nisam poljubio..

Severim!