Гледам Те кришом крадем од збиље

Тонеш у снове они те вуку

Колути дима наше окриље

И прамен косе мази Ти руку

Постеља пуна премора златна

Завесу њишу звездане ресе

Кандила светлост чар благодатна

Све лепе слике поглед ми здесе

Не дирај веле наготу таме

Блажено снива сан-крилатица

Врхом језика свлажих Ти раме

И отех поспан осмех са лица

Прсти ми дрхте рука ми крену

Граната сенка лице Ти мрежи

Умало краци осмех да свену

У коси злато цаклећи лежи

Освитом зоре покриј ме жудно

Хоцу да зебем топлину мамим

Нека ми бдење јесте непресудно

С постељом шапћем и собом самим.

Београд, 1999.

Severim! 3