Хтео сам да зе заљубим у тебе.Скоро па да ми је и успело.То би било супер.

Хтео сам да шетамо загрљени улицама града.То не би онда биле улице,онда би те улице биле облаци,јер бисмо били на"седмом небу".

Хтео сам тада,док шетамо,да те пољубим,нежно и дуго,да време стане,да стану сви око нас и зачуђено се питају:"Боже,да ли је оваква љубав стварно могућа?Да ли је могуђе да се неко оволико воли?".

Хтео сам да те гледам у окице,драги камен посебне боје.

Хтео сам да слушам твој глас док ми причаш,ту предивну мелодију,као глас славуја.

Хтео сам да те слушам док се смејеш,тај прелепи смех,као звончићи на новогодишњој јелци.

Хтео сам да те гледам како спаваш поред мене,тако прелепу и безбрижну.

Хтео сам да ти мазим кожу нежну и мекану,као кашмир.

Хтео сам да ти љубим усне,слатке као најслађи мед на свету.

Хтео сам да ти шапућем на ухо,на мој дах осетљиво као пољско цвеће на ветру.

Хтео сам да ти љубим и врат,леп и бео као бреза у дворишу мога деке на селу.

Хтео сам те држати за руке,неговане и нежне,лепе и беле,као гране брезе из оног истог декиног дворишта.

Хтео сам још много тога,али то није могуће,јер ми смо два различита света.Мој помало боемски,романтични,некад занесењачки,као у бајци и твој,стварнији,суровији,самим тим немилосрднији и реалнији од мог,у коме нема места за мене,ни пријатељ да ти будем.Добро је што сам одолео сигналима из срца и нисам се заљубио...Најтужнија је неузвраћена љубав.

Хтео сам...али не могу...

 

Severim! 58