Poslednji put sam ga videla onda u novembru, u diskuoteci, onda kad smo jedno drugom pevali "Ne, ti nisi htela anđela, htela si crnog đavola", kao da su mi demoni suđeni, kao da ih uvek uzimam, a anđele primetim tek kad odlepršaju i prestanu da budu moji... Od tad je vreme prolazilo. Nisam ga viđala. Samo sam povremeno dobijala vesti o njemu. Videle bi ga ili moje "ženske" iz razreda (svakog dana prolaze pored njegove zgrade kad idu u školu). Sekana i njen Neđa ponekad, ili bih videla neku od njegovih drugarica koje bih mogla da pitam o njemu. Čudno, toliko njih je znaloda smo bili zajedno, nerazdvojni mesec dana, a danas kao da su kilometrima daleko. Čak i sa Šebetom, Zozonom i Bobanom progovorim nekoliko banalnih rečenica tek da bih nešto rekla, i svi se strogo čuvamo da ga ne pomenemo nijednom rečju. Svi se pravimo kao da ničeg nije bilo. Jer, to je živa rana. TABU TEMA. ZLO.

O TOME SE NI NE ŠAPUĆE.

Ali, ko zna kako se sve to kasnije razvijalo, ko zna šta im je napričao, kako se ponašao, kad su ga pitali šta je radio sa mnom. Možda im je zabranio da govore o meni, zapretio. Jako je osetljiv i čudan u suštini. Kad sad razmišljam o svemu tome i slažem kockicu po kockicu našeg ljubavnog mozaika, vidim koliko toga o njemu nisam znala i neću nikad ni uspeti da saznam. Svašta je tu moglo biti.

JER, VOLEO ME JE.

Stvarno, istinski, mnogo. Više nego što sam ikada bila svesna. Bila sam prva u koju je bio ZALJUBLJEN. Do maksimuma. Prva s kojom se divno slagao, s kojom je prvi put spoznao sreću, onu koja znači istinu, dom koji počinješ s nekim da gradiš ni iz čega i u kome nalaziš sebe nekakvog drugačijeg, jačeg, potpunijeg. U kome nađeš sebe svog, onakvog kakav je odavno trebalo da budeš i kakav jedino možeđ i smeš da si ako si ono što želiš da jesi. Nije to bila bezvezna stvarčica, zanos od nekoliko dana ili nedelja koji ispari čim poljupci postanu dosadni i reči mutne i slične. Ovo je bilo nešto veliko i trajno, što nas je učinilo odrasilma, odvelo nas u svet velikih i ozbiljnih strasti čiji teret se na kraju nismo usudili da nosimo... A bili smo sposobni. Mogli smo, A nismo probali.

Stvarno, bilo je to nešto toliko snažno da nas je moglo vezivati beskrajno dugo. Da, bilo je to nešto dublje i teže nego što su to obično prve ljubavi. Mogli smo biti zajedno mnogo duže nego što smo imali nesreću da budemo, mogli smo jedno drugom ukrasti mnogo više... I sve se to završilo odjednom, "na brzaka", neobjašnjeno, nedorečeno, sve zato što on u odlučujućem trenutku nije imao snage da se odupre Gospođa Mami, da JOJ objasni da nije njena marioneta i da ima pravo na svoje mesto pod suncem, svoje parće hleba i soli koje će jesti s nekim drugim, svoj med i pelen koji neće deliti s njom. Jer, tako je odavno rečeno. Majka je samo majka i svoj je život proživela, ma kakav bio, i nema pravo da bude toliko sebična i traži da živi još jedan, kroz život svog deteta kome ga je dala. Dala mu je njegov rođeni život, ne svoj. Trebalo je da stisne zube i saspe joj istinu u lice. Znam da to nije lako i da za to treba snage, koja ja prva još ni danas nemam, ali, trebalo je to da uradi. Zbog sebe, zbog mene, zbog onog što nas je vezivalo i zauvek nas spojilo, hteli mi to ili ne. A to još i danas postoji u nama, tinja, čeka svoj trenutak da bljesne još jednom i zarobi nas opet.

Oh, kako bih volela da još jednom budem njen ROB!

Da, bilo je to veliko i važno, i završilo se njegovom slabošću. Kažem, nisam ga videla od one večeri pune demonske svetlosti i privlačnosti, kad smo jedno drugom slali poglede i vibracijem kad smo se očajnički gutali pogledima i očekivali da nas spoji neko treći, jer sami nismo imali snage da pređemo ta tri koraka i pružimo jedno drugom ruku... Jer plašili smo se da bi to bilo suviše i da više ruke ne bismo mogli da razdvojimo. Nisam mogla da ga gledam često, da mu pratim raspoloženja, da vidim kako se menja... Ne, ništa nisam mogla da dokučim od sve te drame u njegovoj duši. I dan-danas mogu samo da nagadjam. Ali mogu da pretpostavim kako mu je bilo kad je shvatio šta je uradio, kad se suočio sa sobom i priznao sebi da je kukavica, da nije smeo, da nije ni pokušao da se bori ua svoje JA, kad je shvatio da nije ništa drugo nego slabić koji će celog života biti vezan za maminu suknju i očekivati da ona živi i odlučuje umesto njega. Mogu da zamislim kako se osećao kad mu je doprlo do svesti da mene STVRANO više nema, da sam otišla jer me je ON oterao svojim kukavičlukom, da se nikada više neću vratiti, da će za sobom ostaviti samo beskrajnu prazninu koju ne zna kako će ispuniti. Verovatno ga to saznanje nije napuštalo ni danju ni noću. Bio je zakazao kao čovek, kao ličnost. Nije bio ličnost, bio je kopija. To ga je ubijalo, počeo je da se srozava. Gubio je na jednom od onih polja kojima je do tada suvereno vladao i kojima nikada nije "lupao glavu". Ja znam samo neke detalje koje su mi slučajno nabacivali u razgovorukad sam uporno tražila od njih da se sete bilo čega, samo da mogu još malo da slušam o njemu, da mogu da dočaram njegovu sliku... Njegov lik, koji će uvek ostati negde u meni, u kutu moje duše, u polumraku, tih i sklupčan, a ipak tako neizbrisiv i prisutan. ZAUVEK. Zauvek će ostati u mojoj duši. Kako danas, tako bilo kad. I uvek ću biti spremna da mu se vratim, makar samo u maštanjima. Ipak, bez obzira na to kakva budem bila prema spoljnjem svetu, za njega su se sačuvati onakva kakva sam bila onda kad me je poslednnji put imao. Za nas su tada stali svi satovi. Njihove bi se kazaljke pokrenule samo ako bismo jedno drugom predali još jednom. PRVA mi je ljubav, svemu me je naučio, s njim je sve bilo prvi put istinski, zato ču uvek biti spremna da se svemu tome vratim, Ma gde živela i šta radila. Ali, možda i nesvesno, ponekad ću sve njih varati s njim, imaću uvek neke samo svoje osmehe kojima oni nikada neće dokučiti povod... Da, celog života ću ga ponekad sanjati i želeti. I čekati. ČEKATI.

IAKO NEMAM VIŠE ŠTA DA ČEKAM.

Nikada ga istinski neću prevariti. Znam to odavde do večnosti.

Kažem, ko zna šta je radio od tad. Znam samo da sam uvek slušala: "Propada. Puši." "Propada. Ugojio se." "Izgleda izgubljeno." "Propada. Ne igra više košarku, ređa kećeve u školi, skoro nikuda ne izlazi, nema devojku." PROPADA. Propada. Propada.

On, izgleda, ni dan-danas ne može da se oporavi. Ni danas me nije zaboravio. I ne samo to. Ne može ni da se uključi u kolotečinu ovozemaljskog života. Beži. Ne zna kuda, ni od koga. Verovatno od realnosti, od sebe, svoje nemoći...

GROZNO JE TO.

I, čudno je priznati, ja sam se "izvukla". Prošla neuporedivo bolje. Plakala nekoliko dana, posle toga otišla u školu i za nekoliko dana se povratila. Od tada nisam plakala. Uopšte. Čudno, ne znam više kako se plače. Najgora i najbolnija stvar više ne može da me rasplače. Postajem tvrda. To mi se ne sviđa. Da, od tada sam nekoliko meseci živela jako lepo. Sviđalo mi se trojica njih, jednog sam čak mnogo volela, bila s njim kratko vreme, zbog jednog sam već uspela da patim, jednog sam već uspela da zaboravim... A on? Nije imao ništa od svega toga. Samo prokletu poraznu misao koja mu danonočno kljuje mozak: "Nesposoban si. Slab. Nemoćan. Kukavica. Nisi čovek. Nema života u tebi. Gde ti je mladost, nežnosti? Hej, frajeru, gde ti je ljubav? Gde su ti oni pogledi, filozofiranja, gde poljupci, gde je ONA? Gde je, a? Oterao si je, kažeš? A zašto? Zato što si glup i slep, nesposoban i budala i slabić i nemaš svoje JA. Zato, mali. Sad ni da se ubiješ, nećeš se iskobeljati iz onoga u šta si se sam uvalio.

DA, sve se to, izgleda, njemu "lupilo o glavu".

A ja ga sad želim.

Avo, ovog trenutka.

Mrkla je noć. nedavno je počeo 8. jun. To nema nikakve veze. Odavno više ne volim nikog i grizem se zbog toga. Vraćam se njemu i očajnički mislim na njega. Tražim ga po gradu, uporno pokušavam da nađem način da ga sretnem. A on kao da je u zemlju propao. Sve njegove viđam. Izlaže, žive, zabavljaju se.

GDE JE ON?

Samo još jednom da ga vidim. Srce će mi strašno lupati, znam. I znam, gledaću ga u oči. Neću uopšte skidati pogled. Gledaću ga neprekidno i bezobrazno dok još jednom ne pobegne.

ZNAM, VOLEĆU GA U TOM TRENUTKU.

Nije važno. Važno je samo sresti ga, naći ga negde u ovom kovitlacu tela, duša, srca, sudbina, poraza, suza, strahova, nada, radosti, smeha, iščeprkati u ovoj masi od 300 000 ljudi moram da "iskopati", da bih doživela taj pogled, da bih zatvorila krug i dozvolila sebi da idem dalje. bez straha da ću sledeći put njega voleti u nekom drugom.

MORAM GA NAĆI. MORAM. MORAM.

Jer, dok ga ne vidim, dok ne shatim da više za njega ne postojim, da ne pripadamo više jedno drugom, NEČU BITI SVOJA!