TheDuke's blog
Bilo je čiča. Samo što nisi imao TV, razne kurire i obaveštavače, hiljadu i jedan nedeljnik, fejsbuk i ostale čarolije novog sveta koje ti sve to guraju u glavu. Na silu. Nema veze što nećeš. Najveće kulturno dostignuće su bili susreti sela, sedeljke i posela. I kapiram da vam je bilo sjajno. Mnogo bolje nego nama danas.
- '' A to što danas deca piju k'o nenormalna? ''
Pa jel' si mi ti beše pričao kako si p'jan iz kafane uš'o kod komšije Steve u kuću prekoputa i spavao na stolici? A kad te Steva probudio (kafa skuvana, rakija već sipana) ti…
Već par dana se lomim da li da napišem ovaj blog ili da ga jednostavno preskočim i pišem nešto drugo jer znam da ću biti shvaćen pogrešno, eventualno neće biti odobren od strane moderatora, s' toga ću se truditi da budem što uopšteniji... Možda nekom mlađem ovaj tekst i pomogne...
Da bi ste shvatili zašto uopšte trošim svoje sada već zbog ispita dragoceno vreme, moram napisati i ovaj uvod. Kao već koliko-toliko izgrađena ličnost, kao neko ko je apsolutno ponosan na svaki detalj svoje istorije, kao neko čiji se čukundeda borio u Prvom svetskom ratu, pradeda u Drugom, deda i ujaci…
...al' za malo. Pored tih sićušnih (zmijskih, da ne kažem) okica, na sebi je imala i otprilike 7 kila šminke i hiljadu-šesto-tri'es'-čet'ri modna dodatka. Ili aksesoara kako je vidim sada popularno reći. ' Vidite, sve ove aksesoare koje vidite na meni je radio čuveni valjevski stilista Neša Krdža. ' kako jedna popularna pevaljka voli da kaže. Pritom, Valjevčani, ne zamerite, mogao je bilo koji drugi grad da bude.
Jel' se pitao neko šta bi bilo kada bi smo jednu takvu personu - uvreda za zdrav razum je nazvati je personom, al' 'ajde - rasturili do kraja. Ne ne ne, čekajte, nisam…
Divno jutro, zar ne? Sunce sija, ptičice pevaju, ja se konačno naspavao posle dužeg perioda i tako skuvam sebi divnu kafu i otvorim ovaj nama dragi sajt za druženje. Ocene: komada 10.
Hmmm, 10 slika imam, ili se nekome mnogo sviđam ili je sve ovo malo čudno...
Klik klik, kao što sam i sumnjao - deset dvojki. I to sa očigledno lažnog profila. U 02:50h ujutru. :) I šta ja sad trebam da osećam? Molim vas, uputite me? Ako se vodimo tom logikom srozavanja mog (pazi sad!) virtuelnog sistema ocenjivanja slika ljudi koje u 99% slučajeva ne znaš lično, onda je razmišljanje…
Zadnjih par meseci nisam pisao ništa, malo sam posmatrao situaciju. U principu, ništa novo, vrti se 15-20 ljudi sve vreme i oni su blago rečeno smorili.
Kao jedan prosečni korisnik ovog sajta kome ne pada na pamet da troši realan keš na sve ovo, nikad u životu nisam platio da bih nekog mogao da ocenim desetkom. Niti planiram. Nisam nikada kupovao poklone. Niti planiram. Jednostavno se kosi sa mojim principima da bacam novce na nešto što mi nije hobi a treba da mi bude relaksacija. Da li ću se osećati bolje ako boost-ujem blog ili sliku? Neću. Da li ću…
Upravo sam se vratio iz pošte, a situacija je blago rečeno takva, da sam spreman da ujedam!
Trudiću se da prenesem razgovor između šalterske službenice i mene što vernije, jer je u jednom trenutku sa moje strane došlo do pomrčenja svesti.
Uđoh u poštu, i od 16 šaltera rade pogodite koliko? Tako je... Dva. Jedan za plaćanje računa i jedan za pošiljke. Red za pošiljke nije strašan. Petoro ljudi. A ja bih da pošaljem preporučeno pismo. Htedoh da iznenadim neku rodbinu po Vojvodini, da samo napišem da stižem, a da ne znaju ko je. Šalterska službenica vidno besna. A ako ih neko…
Nije me bilo neko vreme... Nisam nešto bio raspoložen za sve ovo, ali ovo moram sa nekim da podelim. Ili ću da podelim ili ću da prsnem. Od muke. Smatram sebe racionalnim tipom, koji ne veruje u prolazak ispod merdevina, dnevni horoskop, gledanje u kafu, crne mačke i ogledala, ali ovo već postaje zabrinjavajuće. Što bi rekla moja familija iz Niša : 'Ti b'e k'o da si se na Boga s' kamenje bacao?! '
Baš tako. Al' nisam. Valjda nisam. Počinjem da se plašim da ću flipnuti. Od muke. Ili početi da tražim nekog vrača ili šamana da skida ove mađije…
'De ste bre drugari? Nije me bilo neko vreme zbog obaveza oko posla, faksa i jos trista drugih gluposti, ali za događaj od juče jednostavno moram odvojiti vremena... Elem, pre par dana sam upao u trip da mi se opet gledaju horori, tako da prilično maltretiram svoj mozak kad god imam vremena. Odgledao skoro sve što je novo, a iole dobro i skapiram da nemam više šta da gledam, a da mi zaokupi pažnju, a japanski horori su definitivno waaaay too much za moj ukus, i tako dođem do filma Silent Hill. Op, lepa ocena, lepa radnja, nisam gledao, ortak…
Opet sam te sanjao noćas... Ali ne onakvu kakva si bila poslednjih par nedelja, već onako čednu, sa početka... Mrzim kad te sanjam. Posle toga više nema spavanja... Nema spavanja noćima. Tebe ne mrzim, jednostavno ne mogu. Samo ne osećam više ništa, što je možda i gore, ako se samo setiš koliko sam te voleo. I onda haos u glavi. Brzo sam se obukao i otišao na ono naše mesto. Jel' znaš da ga nema više? Klupa je slomljena, a drvo isečeno. Čuo sam da je bilo trulo iznutra. Čudno. Možda su ga naša imena urezivanjem ubila. A možda i…
Upravo. Vaške dođu po svoje, al' kad ne prepoznaš gnjide. Nije ovo sad kuknjava tipa 'Jao, ja sam mnogo dobar, al' svet oko mene je surov, smrc smrc.' Ne. Ako neko ume da bude majmun od čoveka, onda sam to ja. Al' prema majmunu. Što bi rekao Đole Balašević : 'Oko mene su mišljenja podeljena... Svi misle da sam drkadžija, a ja mislim da nisam. ' Nisam ni rekao da su mišljenja jednako podeljena, zar ne? Ovaj blog je vise na varijantu - toliko mogu da budem dobar prema tebi da je gre'ota ne zajebati me.
Vaške od ljudi i nisu…