dexi70's blog

Do juče smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke reke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Sa nejasnim osećanjem stida, i krivice, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unapred, zato zadržavamo vreme, u strahu od ma kakvog rešenja. Preziru nas, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Hteli smo da se sačuvamo, a tako smo…