Rekao sam: "Ali ja te volim".
"Pa šta,nisi jedini", bilo je sve što je imala da mi kaže.
U meni se ceo svet rušio, deo po deo. Ali nisam želeo da joj to pokažem, bila mi je važnija od svega, i nisam hteo da je rastužim. Kleknuo sam na kolena, i pogledao njene zelene oči koje su sijale.
"Ustani molim te", progovori posle nekoliko trenutaka.
Ustao sam bez reči, zagrlio je i tiho joj šapnuo: "Ti si mi sve".
Ćutala je. Niije znala šta da mi kaže.
"Moram da idem", prekinula je nastalu tišinu.
Jedva sam je pustio iz zagrljaja, rečima:"Čuvaj se i javi se, molim te".
Sa suzama u očima, gledao sam je kako odlazi. Kao da sa njom odlazi i deo mene. Pa da, ona je i bila deo moje duše. O Bože, zašto je tako savršena? U nekim trenucima sam je i shvatao. Zašto bi tako savršena devojka htela da bude sa jednim prosečnim dečkom? Odgovor je dolazio sam po sebi. Pružio sam joj mnogo više pažnje i ljubavi, nego svi ostali zajedno. Želeo sam da budem neko u njenom životu, neko stvarno bitan. Nikad neću shvatiti kako može da joj bude svejedno. Zašto joj sav moj trud ništa ne znači. Nikad neću naći odgovor. Možda jednostavno nisam dovoljno dobar za nju. Pa verovatno i nisam. Ali joj bar, i dan danas, i posle dve godine njenog odbijanja, dokazujem svoju ljubav iz dana u dan. Sva ta ljubav, sva ta bol posle svakog njenog "NE", to će zauvek ostati u meni, i ma koliko se trudio da joj ulepšavam jutro iz dana u dan, uvek će ostati pitanje: Zašto to radim? Čemu taj trud kad njoj to ništa ne znači? Odgovor je opet tu,JEDNOSTAVNO- VOLIM JE!
Henüz hiç yorum yapılmamış.
Yorumunu bırak, tartışmaya başla!